Tužno je rastajati se s tobom, nakoo, kako si govorio bez ijedne reči. Zato hoćemo da ti se zahvalimo i još zadnji put oprostimo. Nakoo, u par reči.
Zoki
Svako od nas, ko je imao mogućnost da se upozna s tobom i proživi prijateljstvo koje si oko sebe delio ti sada šalje jedno tiho „hvala ti“. Druženje s tobom je uvek bilo puno pozitivne energije, optimizma i humora. Tvoje prisustvo sada ne možemo da nadoknadimo. Ničim. Iako nas je nada da ćemo u tvojoj prisutnosti još dugo uživati već napustila, isto kao i ritam života koji smo pored tebe živeli, ti ostaješ ovde s nama. Bićeš zauvek u našim srcima i mislima.
Nadali smo se da ćeš se izboriti sa svim preprekama koje si sreo i da ćeš nam opet onako dobro pokazati šta znači, kako si sam govorio, „imati smisla za talenat“, ali umesto toga se s tobom opraštamo. Šaljemo ti poslednji pozdrav na tvom putu ka večnosti – jer sad sviraš na bubnjeve u miru na putu do nama nepoznate i neiscrpne trajnosti.
Sada si tu za sve nas zauvek – neprolazan i besmrtan.
Zahvaljujući tebi bilo nam je toplo. Ali znaj, da nas je više nego toplina radijatora koje si nam na slavljima i tokom poseta popravljao grejala toplina tvog prijateljstva . Grejao si nas svojom prisutnošću. Svaki put kada bi otišao radijatori su ostajali hladni, radili su samo dok si ti bio s nama. A mi bi tek tad nakon tvog odlaska shvatili da si tu toplinu oko sebe širio ti. Sad nam je hladno, zato što si otišao. Ali kada pomislimo na tebe osetimo toplinu koju si nam neštedimice predavao.
